KADA I KAKO JE NAPRAVLjEN PRVI HLEB?

      Svaka zemlja ili region ima neku svoju tradicionalnu hranu. Međutim, jedna namirnica, bilo gde na svetu da se nađe, zajednička je za sve ljude. To je HLEB. Već hiljadama godina unazad hleb je osnovna životna namirnica ljudske populacije.

      Usled velikih razlika pojedinih regiona u svetu, po pitanju prirodnih uslova i ekonomskog statusa, raznolikosti vrsta i načina u proizvodnji hleba, za očekivati je bilo da će se vremenom desiti i značajne promene na ovoj osnovnoj životnoj namirnici. Međutim, to se nije dogodilo. Nema suštinske razlike u tome da li je hleb izrađen od kukuruznog ili pšeničnog brašna, da li je beo ili crn, da li je pečen na plotni ili u peći, da li je slan ili nije; hleb je hleb.

      Činjenica da je hleb postao nezamenjiva esencijalna namirnica, bazira se na tome što su ljudi vremenom uočili njegov značaj i hranljivu vrednost u ishrani. U suštini, svako ko se odvažio da sažvaće presno zrno pšenice može naslutiti o čemu je ovde reč.

      Uzgajanje primitivnih žitarica je počelo u Mesopotamiji pre devet hiljada godina. Otprilike u isto vreme, na Američkom kontinentu, ljudi koji su živeli na području današnje Kalifornije kultivisali su neke vrste žita od kojih su izrađivali hleb.

      U početku su ljudi samo žvakali zrna pšenice, a posle su došli na ideju da od nje naprave prah. Egipćani su još 3000 godina pre nove ere lomili zrna pšenice uz pomoć kamena i dobijali brašno. U cilju stvaranja kaše, u brašno su dodavali vodu i mesili. Testanu masu su oblikovali i termički obrađivali putem sunčeve energije u pukotinama kamenih stena ili direktno na površini zemlje.

      Na zidovima starog Egipta oslikani su prizori žena kako proizvode brašno. U tom periodu, hleb je bio veoma tvrd, međutim, mogao je da se jede nekoliko dana i lako ga je bilo nositi u vojne pohode ili u lov.

      Prvi pšenični hleb, koji se i danas može videti, je roti (Çapati, Chapati) - napravljen je u Indiji, a ovseni hleb u Škotskoj. Činjenica da svaki do sad pomenut hleb ne sadrži u sebi kvasac, govori da je spljošten i tvrd. Smatra se da je kvasac najstariji industrijski mikroorganizam. 2000 godna pre nove ere jedan pekar u starom Egiptu je zaboravio testo na suncu. Za to vreme smesa je slučajno došla u kontakt sa kvascem iz okoline. Kad se pekar vratio i stavio testo da se peče, uočio je da hleb raste. Umesto da čekaju da se opet pod slučajnim okolnostima kvasac nađe u testu, Egipćani su se dosetili da sačuvaju komad testa od prethodnog zamesa i ostave ga za sledeće testo; odatle potiče i kiselo testo, a ovaj postupak se još i danas koristi. U to vreme Egipćani su umnogome napredovali u pogledu tehnologije proizvodnje hleba. Hleb se pekao u zatvorenim pećima u obliku kupole.

      U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše. U prvom veku pre nove ere u starom Egiptu je bilo oko 30 različitih vrsta hleba. U to vreme Grci su napravili vodenicu, a 700 godina posle Hrista, Arapi su konstruisali vetrenjaču. U Rimu, hleb i pšenica su se smatrali po vitalnosti važnijim od mesa. Vojnici su verovali da ako ne pojedu hleb neće imati snage za predstojeću borbu. Blagostanje Rimske države bilo je zasnovano na raspodeli zrna pšenice po glavi stanovnika. Hleb se pekao i delio o trošku države.

      Kroz istoriju, sama boja hleba je određivala socijalni status ljudi. Tamniji hleb su konzumirali niži društveni slojevi, jer je beli hleb bio skuplji. Hleb napravljen od belog brašna bio je luksuz i većem delu populacije nedostupan. Danas se menja trend, tamniji hleb postaje skuplji i cenjeniji zbog bogatijeg ukusa i veće nutritivne (hranljive) vrednosti.

      Prva uspešna proizvodnja brašna bila je u Švajcarskoj, 1880. godine. Samleveno zrno pšenice su prosejavali i izdvajali tamnije - mekinjaste čestice, a od svetlijih i finijih čestica pravili su beli hleb. U današnje vreme hleb se peče u manjim pekarama koje su locirane po raznim delovima grada gde je veća koncentracija potrošača. Kod ovih pekara proizvod se nudi uglavnom svež – vruć, tokom celog dana. Ranijih godina hleb se pekao obično u industrijskim pekarama - fabrikama hleba. Hlebu su bili dodavani konzervansi i vitamini.

      Hleb se u istoriji vezuje za Francusku revoluciju. Čuvena rečenica Marije Antoanete je bila: “Ako siromašni ne mogu imati hleb na trpezi, nek jedu kolače.” Hleb se još uvek smatra osnovom života. Vekovima je bio korišćen u verskim ceremonijama. Čak se spominje i u molitvi (Oče naš) “Hleb naš nasušni daj nam danas”. U današnje vreme, pored novih i raznovrsnih namirnica, hleb se i dalje konzumira u velikim količinama i zauzima veoma važno mesto na tržištu, u našim kućama pa i u rečniku. Reč Hleb se u žargonu upotrebljava i kao termin za novac, egzistenciju. “Uzimaš mu hleb iz usta”. Ove konotacije takođe potvrđuju značaj hleba. U mnogim domaćinstvima, hleb se služi uz svaki obrok. On je zdrav, hranljiv, puni stomak kao i dušu. Bez obzira da li se pravi ručno ili u pekari obavezno probajte magiju samog ukusa i mirisa sveže pečenog hleba.

Prijatno!